Људи и геологија

Наслеђе геопарка   Људи и геологија

Рударство и геологија неодвојиво постоје готово колико и људски род, чинили су и чине ослонац привредног, културног, научног, техничко-технолошког и општег друштвеног развоја. Појава рударства и геологије везана је за настојања човека да природу потчини својим потребама, да користи ресурсе које му природа пружа, да произведе оруђа за рад и обезбеди егзистенцију. Дуг је био пут од првобитног прикупљања минерала на површини земље до једног од највећих човекових открића у историји, које се догодило пре осам хиљада година, да комад стене у ватри прелази у метал. Стара мудрост да је историја сведок времена, светлост истине и учитељица живота (testis temporum, lux veritatis и magistra vitae) на примеру историје рударства и геологије потврђује своју истинитост и учи нас да са нама не почиње развој, нити од нас историја, да смо само карика у процесу који траје.

Рудник Рудна Глава

Тражење и прикупљање кремена, опсидијана и пигмента представљају клице заједничког зачетка рударства и геологије. Археологија указује на то да су корени рударства, геологије и металургије у праисторији на подручју Србије, што потврђују бројна археолошка налазишта, својеврсни репрезентативни споменици културе почетака рударства, геологије и металургије у неолиту и раном енеолиту међу којима је и Рудна Глава код Мајданпека, Беловоде у близини Петровца на Млави, Плочник код Прокупља, Мали Штурац (Прлови) на Руднику, Стојник на Kосмају, Јармовац код Прибоја, Дели Јован, Рујник итд.

У првој половини XX века, током вишегодишњег рада савременог рудника гвоздене руде – магнетита, на узвишењу изнад села Рудна Глава, откривени су остаци древних рударских радова, рудничких окана, који потичу из праисторијског периода, као и трагови рудничких галерија из античког доба. Шездесетих година прошлог века, по напуштању експлоатације савременог рудника, започета су археолошка истраживања древног рударства. Трајала су пуне две деценије и захваљујући њима, данас се зна да локалитет „Рудник – дневни коп“ како се назива ово археолошко налазиште представља најстарији рудник бакра у Европи и један је од најстаријих на свету (друга половина VI и почетак V миленијума старе ере – Винчанска култура). Сматра се да ово место представља полазну тачку и ослонац за будући развој европске културе и цивилизације, односни место где је започела револуција металног доба.

Истраживања су показала да је руда откопавана углавном у вертикалним окнима (јамама), односно у вертикалним каналима рудних сочива пречника 1,5–2 метра па су у њима истовремено могла да раде и два рудара. Умешност праисторијских рудара потврђује дубина окана, најдубље је око 20 метара, а број и распоред око 40 откривених окана указује на то да је експлоатација руде бакра на Рудној Глави била интензивна и да је трајала веома дуго. У овом се руднику радило од пролећа до јесени, када се алат одлагао у посебне оставе и чекао наредну сезону. Алат у пет пронађених остава чиниле су алатке израђене од речних облутака који потичу од вулканских стена и разликују се својом величином и обликом – масивни батови са попречним жљебовима за стезање ужади којима је руда разбијана и дробљена, затим мање алатке – клинови којима су уситњавани већи комади руде, коштане алатке у виду парожака јеленских рогова којима је сакупљана издробљена и уситњена руда. Нађене су и керамичке посуде великих димензија , масивних зидова, углавном лонци и амфоре, које су служиле за изливање воде на ужарене зидове канала рудних жила, како би руду на њима учинили кртом. У оставама рудника у Рудној Глави пронађени су делови посебних посуда култне природе – жртвеника са стилизованим представама јеленских глава и реципијентима постављеним на четири ноге и украшеним геометријским урезима. Пронађена керамика и оруђа којима су се служили рудари израђени су од локалних материјала, уз чињеницу да нема трагова других утицаја, јасан су доказ аутохтоности знања, рада и искустава рудара Рудне Главе.

Пронађени артефакти који потичу са локалитета Рудник – дневни коп, древног рудокопа у Рудној Глави код Мајданпека: камене и коштане алатке, керамичке посуде и тзв. керамички жртвеници део су археолошке поставке у Музеју рударства и металургије у Бору. Изложени материјал представља ”алат и култне предмете” рудара који су експлоатисали овај, по данашњим сазнањима, један од најстаријих светских рудника малахита и азурита, минерала бакра, који потиче из времена с краја VI и почетка V миленијума старе ере.

Извор: „Историја српског рударства“ Слободан Вујић, Музеј рударства и металургије Бор

Мајданпек и рударење кроз векове

Рударство је у Мајданпеку и околини присутно јако дуго, чак преко седам хиљада година. Име које овај град рудара носи, од првог помена у историјским изворима у 16. веку, тек је мало измењено. Од тадашњег Меданог Пека до савременог Мајданпека, а у основи имена су бакар, рудник и Пек. Иако у Мајданпеку нису обављана систематска археолошка истраживања, на основу случајних налаза констатовани су остаци енеолитског рударства, као и присуство Римљана, Византинаца, средњевековних Саса, Турака, Аустријанаца. Дакле, у долини Малог Пека рудари се хиљадама годинама.

У далекој прошлости, из периода пре Тројанског рата, претпоставља се да су Грци експлоатисали златоносне реке данашње североисточне Србије, међу којима је најзлатоноснији био Пек.

Време када Аргонаути крећу у потрагу за златним руном, датира се у период 13 – 12. век пре нове ере. Присуство Грка на овим просторима, по мишљењу етнолога Пауна Ес Дурлића из Мајданпека, може се доказати и називом реке Пек, као другог дела сложенице назива Мајданпек. Према Дурлићу хидроним Пек је грчког порекла и потиче од облика пекос са значењем овчије руно.

Познато је да су овчије руно још древни Аргонаути полагали у корито реке ради испирања злата. Ова древна испирачка техника задржала се међу становницима долине Пека све до скорашњих времена, али се данас користи углавном у туристичке сврхе.

У писаним историјским изворима, Мајданпек се као Медани Пек појављује у 16. веку, а први писани документ са називом насеља потиче из 1560. године, када је обновљена производња бакра у Медани пеку, како га Турци називају.

Ранија историографија везивала је почетак турске експлоатације за 1574. годину, када се неком спахији Бехраму додељује зијамет зато што је сопственим средствима открио и оживео рудник Мајданпек. Претпоставка историчара је да је врло вероватно, да спахија Бехрам 1560. године покреће производњу, а да 1574. године добија заслужену награду.

Велики број истраживача назив Мајданпек везује за турско порекло. Међутим, етнолог Паун Дурлић примећује да ојконим Медани Пек, документован како угарским, тако и у неким каснијим западним изворима има у основи реч мед и наводи да је то поуздано стари српски назив за бакар и сматра да су Турци тај назив затекли, што је по њему и несумњив доказ да је овај рудник пре тога биоу српским рукама.

Медани Пек се као веома важна раскрсница “на 17 дана од Цариграда” помиње у 17.веку, што је забележио Стојан Новаковић у делу “ Хаџи – Kалфа“ или Ћатиб Челебија – Турски географ 17. века о Балканском полуострву” Споменик Српске краљевске академије 18, издатом 1892. у Београду..

Ово насеље, са сличним називом, који и даље има за основу реч мед, појављује се у западним изворима 18. века и од тада га, постепено почиње да потискује конкурентни турски облик са основом на арапској речи мадан (рудник, руда) који је у Србији одомаћен у облику мајдан са истим значењем.

Силни су векови прошли, а овде се и даље рудари, додуше на савремен начин, а не уз овчије руно, а име града рудара уз ситне промене преживело до дана данашњег.

Трескавац

Са својих 755 m надморске висине, Трескавац је међу највишим врховима румунског парка природе Гвоздена капија, насупрот првог и јединог геопарка у Србији, Ђердап УНЕСКО геопарка. Гола, готово вертикална порфирска стена, иначе последњи остатак купе давно угашеног вулкана, свакако је један од најупечатљивијих призора с обе стране овог дела Дунава. С обзиром да је преко пута Лепенског Вира, многи археолози и историчари сматрају да су житељи овог праисторијског насеља имали посебан однос према Трескавцу и да су обликом основе својих кућа свесно подражавали трапезоидни облик ове стене. Посебна занимљивост је да су комади вулканских стена са Трескавца, посебно они од силификованог вулканског стакла, коришћени у Лепенском Виру у индустрији окресаног камена.

Нама данас, свакако, није познато како су Трескавац доживљавали наши далеки преци пре више хиљада година, али је евидентно да овај врх и после толико времена наставља да голица машту људи с обе стране велике реке. Нису ретки они који верују у натприродна својства Трескавца, а крунски доказ за њихова веровања је да приликом олује скоро сви громови завршавају баш на њему, по чему је и добио име, које су Румуни прихватили у адаптираном облику Trescovăţ, што не би било тешко објаснити саставом и положајем стене, али се увек нађе неко ко каже како „има ту нечега“.

Оно по чему је још посебан Трескавац, свих ових векова, је двоструки излазак сунца над овим врхом на дан дугодневице, који је могуће посматрати и данас.

Овим астрономским феноменом над карактеристичним планинским рељефом са друге стране Дунава природа се постарала да некадашњим становницима Лепенског Вира, обезбеди мерни инструмент за оријентацију у времену и неку врсту календара.

Двоструко свитање на Трескавцу, на дан дугодневице, било је почетна тачка тог календара и древни Лепенци су од тог дана, посматрали како се тачка свитања помера удесно и дан се скраћује. То траје све до зимске краткодневице 21. децембра, када сунце излази иза врха Kукујова, да би од тог дана, процес кренуо у супротном смеру.

Истраживачи и археоастрономи верују да су становници Лепенског Вира уочили закономерност померања изласка сунца на источном хоризонту са сменом годишњих доба, као и да је ова заједница на основу предвиђања временских промена имала шансе да на време припреми залихе хране, топле одеће и огрева и обезбеди сигуран заклон за за зимски период. Утемељивач археометеорологије, професор Kлајв Бонсал, у својим радовима уочава да је Лепенски Вир једино, од неколико насеља исте цивилизације из Ђердапске клисуре које је преживело период захлађења пре 8.200 година, када су Европу погодиле јаке кише и поплаве, а комшије Лепенаца су напустиле своја станишта. Још је академик Драгослав Срејовић, који је открио Лепенски Вир, уочио усмереност већине лепенских кућа према Трескавцу. Тумачио је то изузетним значајем који су му Лепенци придавали.

Сазнајте следеће

Објекти геолошког наслеђа

Детаљније

О нама

Ђердап Унеско геопарк
Шта је геопарк
Европска и Светска
мрежа геопаркова

Информације

Контакти
Мапа сајта
Корисне информације
Мултимедија
Импресум

Контакт

Јавно предузеће
„Национални парк Ђердап“
ул. Краља Петра I број 14а
19220 Доњи Милановац, Србија
Е-пошта: office@npdjerdap.rs
Централа: 030 215 0070

Facebook Instagram
Copyright © 2020 Геопарк Ђердап. Сва права задржана.
Услови коришћења
Shopping Basket

The attractiveness of Lepenski Vir has been recognized by, among many, companies, organizations and artists, to whom this locality served as inspiration and trade mark. Many prominent painters, among whom are Mario Maskareli, Milic od Macve, Vojislav Zizic, Dragan Mojovic, Dragan Stojkov, Bratislav Stojanovic, Marica Radojcic, Mirjana Lehner and many others, transformed the fascinating monumental sculptures into first class works of art.

Along with them were famous writers who have put the impression of Lepenski Vir to paper: Milorad Pavic, Miodrag Pavlovic with the works Pevanja na Viru (Singing in the Rain), Nova pevanja na Viru (New singing in the rain), the essay Lepenski Vir: Sculpture and myth (Skulptura i mit), as well as Dusan Matic, Zoran Milic, Ivan Gadjanski. For the children’s book of Jovan Janicijevic, Vodena vila iz Lepenskog Vira (Water Fairy from Lepenski Vir) and Klinče iz Vinče (Child from Vinca), the two localities served as inspiration, both special and fantastic, each in its own way.

The Motive of Lepenski Vir appears on stamps in 2003. One of the most famous monumental stone sculptures found its place on a home made biscuit, which you can get with coffee in many cafes in Serbia. In 1995, the same sculpture served as a trademark of the activity of the Ministry of Culture on the occasion of announcing The Year of Culture, “It is more beautiful with culture“. The sculpture had sunglasses and a smile, and it became a symbol of the cultural rebellion against social values and the position it had in society.

The text downloaded from http://www.narodnimuzej.rs/zanimljivosti/lepenski-vir-in-popular-culture/?lang=en

The early Chalcolithic mine Rudna Glava near Majdanpek (5000 BC) is an example of the oldest known copper mining technologies. It was under an archaeological investigation from 1968 to 1989, within the project “Old Mining and Metallurgy of the Central Balkans”.

The oldest mining technology found in Rudna Glava has resolved doubts about the origin of primal mining/mineralogical knowledge. Up to 20 m deep mine shafts confirm great technical skills of the early miners at Rudna Glava. Numerous massive pebbles of volcanic origin, obtained from the local river deposits and used as heavy mining hammers, indicate the development of early stone tools for different production functions.

Various wooden tools were used for crushing the ore, while deer antler tools were used primarily to collect the grinded material. After the exhaustion of copper-carbonate minerals (malachite and azurite), which were the only minerals compatible with the technology at the time, the early Chalcolithic miners of the Vinča culture abandoned the mine. This minor deposit of iron and copper, with magnetite and chalcopyrite ore, was exploited again in the 3rd century AD, using new technologies and workforce of Roman slaves.

(Dr. B. Jovanović, MA A. Petrović, Institute for Textbooks and Teaching Aids of RS, Belgrade, 1998)

Caviar is a world-famous delicacy, synonymous with a status symbol, luxury, wealth. However, caviar (or “fish ajvar“, as Djerdap fisherman used to called it) spread on whole-wheat bread was a food of the poor, workers, fishermen and their families.

It was made from roe, harvested from several species of sturgeon; up to the construction of the Djerdap Dam, these fish were caught in several sectors of the Djerdap Gorge: Gospođin Vir, Greben, Juc, Kazan and Sip. Caviar from Djerdap was highly prized across Europe. Well-organized caviar production and trade was established in 1920, with the arrival of Russian emigrants.

By the second half of the 20th century, Đerdap Fish Farm from Kladovo was the only caviar producer in former Yugoslavia and this caviar was exported as far as to the USA.

Today, there are no active volcanoes in Serbia and it is not likely that we will see one any time soon. Nonetheless, the territory of Serbia was very active in geological history and traces of former volcanoes still exist. Various volcanic activities go back to a distant geological history, but best evidenced events date back to last 300 million years. These include Upper Paleozoic (300 million years old), Triassic (220 million years old), Jurassic (150 million years old), Upper Cretaceous (90 million years old) and Paleogene volcanoes (65 million years old).

At the end of the Paleozoic, a subaerial volcanism took place in Eastern Serbia. Products of these eruptions, represented with minor lava flows and volcaniclastics near Boljetin village, are scarce and for the most part submerged. The most impressive is the rhyolite lava neck of Mount Trescovăţ on the left Danube’s bank in Romania, just opposite to the Lepenski Vir archaeological site on the Serbian bank. Some of these volcanic rocks, especially silicified volcanic glass, were used for stone carving in the Lepenski Vir culture.

Numerous remnants of Upper Cretaceous stratovolcanoes are still present in the Timok area: Crni Vrh Mountain, Tilva Njagra Mountain, Čoka Marin Hill, as well as in the vicinity Brestovačka Banja Spa and Jasikovo and Vlaole villages. On the location of what used to be Tilva Roš Stratovolcano, today stands an open-pit copper mine, with a diameter of several kilometers.

Cornmeal porridge (”mamaljiga“ in Wallachian) is a traditional dish in Djerdap area, made of hot water, corn flour, fat and salt. While still hot, it is poured from the cauldron into pans, thus getting a round shape. It can be served with milk, cheese, yogurt, fried onions, dried white fish or bacon.

Instead of a knife, a piece of sewing thread is commonly used to cut cornmeal porridge into slices. It also used to be prepared as a dessert, arranging alternating rows of porridge and jam, with fried breadcrumbs sprinkled on the top. Thickly prepared and baked in a traditional clay oven, it can be used as a substitute for bread.

During their stay near Boljetin village, members of the WWII British military mission were served with cornmeal porridge; the head of the mission, Jasper Rootham, wrote that they were given “a round yellow cake that was not sweet”.

The Natural Monument “Blederija” (“Official Gazette of RS”, No. 93/2019) encompasses the Blederija River on the southwestern rim of the Ključ region and is declared a protected area of 2nd category of regional and high significance. It is located in the municipality of Kladovo, with a total area of ​​398.87 ha.

The Natural Monument “Blederija” is protected in order to preserve the richness and geodiversity of the area: complex source of the Blederija River, with four outflows; two tufa waterfalls, of which the lower one has a height of approximately 7 m and is listed as an object of hydrological heritage of Serbia, due to its beauty and abundance of water; large tufa accumulation in the lower course; spring caves of Sokolovica, with the eponymous intermittent gravity spring and the periodic stream which incised a picturesque limestone gorge downstream of the Grad locality, all the way to the confluence with the Suvaja and Blederija Rivers, with several distinct narrowings and cascades. This area hosts fragmentary preserved forest vegetation, in complementarity with flora and fauna.

The management over the Natural Monument “Blederija” is entrusted to the Tourist Organisation of the Municipality of Kladovo.

The Natural Monument “Šuplja Stena Natural Arch” (“Official Gazette of RS”, No. 36/2019) is a geomorphological and hydrological phenomenon on the Valja Prerast River, which is classified as a protected area of 1st category of international, national and exceptional significance. It is located in the municipality of Majdanpek, with a total area of 8.27 ha.

The Natural Monument “Šuplja Stena Natural Arch” is protected in order to preserve the geomorphological, hydrographic and botanical values ​​of the massive natural arch – a fluvio-karstic phenomenon surrounded by a wide forest belt.

A span of the natural arch is 9.5 m, with a height of its lower edge of 29.5-34 m and a height of its upper edge of 44.8 m. A typical karst relief with dolines, limestone cliffs, short caves, a swallet and a karst spring is developed within the protected area.

The management over the Natural Monument “Šuplja Stena Natural Arch” is entrusted to the Tourist Organisation of the Municipality of Majdanpek.

The Natural Monument “Tufa Accumulation near Tumane Monastery” (“Official Gazette of the Municipality of Golubac”, No. 1/2009) is a geomorphological and hydrological object of the surface karst relief near the Tumane Monastery.

It consists of a tufa accumulation with a number of geomorphological forms and is declared a significant natural resource of 3rd category. Located in the municipality of Golubac, with a total area of 8550 m2, it occupies the central part of the Kamenica Creek, at 250 m a.s.l. or 1.1 km upstream from the confluence of the Kamenica Creek and Tumanska Reka River.

This natural phenomenon, having a terraced, fan-shaped form and height of approximately 14 m, is a palaeogeographic indicator valuable for the reconstruction of climate, vegetation and geomorphological processes in the past. 14 m high waterfall and a series of small cascades, barrages and rimstone pools occupy a small area, at a length of around 200 m. Special features of this natural monument are: a hermitage carved out of tufa (which is unique in Serbia), a fountain where gifts are offered for the repose of souls, old beech and oak forests.

The management over the Natural Monument “Tufa Accumulation near Tumane Monastery” is entrusted to the Tourist Organisation of Golubac.

The Natural Monument “Beli Izvorac Tufa Accumulation” (“Official Gazette of the Municipality of Majdanpek”, No. 29/2006) is a unique geomorphological and hydrological phenomenon of the surface karst relief.

A part of the Beli Izvorac Creek, from its source to the elevation of 278 m a.s.l, with a length of 300 m and the adjoining tufa accumulations, is protected as a natural monument and declared a significant natural resource, i.e. a natural resource of 3rd category. It is located in the municipality of Majdanpek, with a total area of 6.02 ha.

It is protected in order to preserve a large number of fluvio-karstic landforms, phenomena and processes (karst spring; large, 16 m high waterfall; several small waterfalls and cascades; numerous tufa rimstones with rimstone pools; etc) which have been formed in the tufa accumulations by the Beli Izvorac Creek, in a relatively small area downstream from the spring.

The management over the Natural Monument “Beli Izvorac Tufa Accumulation” is entrusted to the Tourist Organisation of the Municipality of Majdanpek.

The Natural Monument “Prerast Tunel Cave in Zamna Gorge” (“Official Gazette of RS”, No. 81/2020) is a geomorphological phenomenon on the east side of Deli Jovan Mountain, on the Zamna River and is classified as a protected area of 1st category of international, national and exceptional significance. It is located in the municipality of Negotin, with a total area of 39.50 ha.

The Natural Monument “Prerast Tunel Cave in Zamna Gorge” is a tunnel cave with a perennial stream. It has been formed by the subterranean fluvio-karstic incision of the Zamna River, which enabled the collapse processes in an advanced phase of evolution, resulting in the formation of two openings in the cave ceiling (skylights).

The cave is represented with a single, simple and 155 m long cave passage, which host the riverbed of Zamna River. Due to the two large openings in the ceiling, which are around 70 m apart, this tunnel cave is under daylight along its entire length. Because of the existence of these openings, at the entrance and at the exit of the cave passage, the cave resembles a huge natural arch. The Zamna River Gorge is a refugium of a large number of animal and plant species, with well-preserved vegetation, making it an outstandingly important area of biodiversity, deserving to be protected.

The management over the Natural Monument “Prerast Tunel Cave in Zamna Gorge” is entrusted to the Tourist Organisation of the Municipality of Negotin.

The Natural Monument “Natural Arches in Vratna Gorge” (“Official Gazette of RS”, No. 99/2014) is a geomorphological phenomenon, declared a protected area of 1st category, of national and exceptional importance. It is located in the municipality of Negotin, with a total area of 144.75 ha.

It represents a unique form of underground and surface karst morphology created by a local sink of the river flow and a partial collapse of the through cave’s ceiling. Along 3 km of the river flow, three natural arches have been formed over the Vratna River: Suva Prerast, Velika Prerast and Mala Prerast.

The area of the Natural Monument “Natural Arches in Vratna Gorge” is protected in order to preserve specific forest vegetation, i.e. a complex community characterized by the presence of endemic and relic (tertiary) species, as well as the exceptional diversity of fauna.

The management over this natural monument is entrusted to the State Enterprise for Forest Management “Srbijašume”, Belgrade.

Атрактивност Лепенског Вира препознале су, међу многима, и компаније, организације и уметници, којима је овај локалитет послужио као инспирација или заштитни знак.

Многи реномирани сликари, од којих треба поменути: Марија Маскарелија, Милића од Мачве, Војислава Жижића, Драгана Мојовића, Драгана Стојкова, Братислава Стојановића, Марицу Радојчић, Мирјану Лехнер и многе друге, преточили су фасцинантност монументалних скулптура у врхунска уметничка дела. Раме уз раме с њима, стајали су познати књижевници, који су у речи преточили импресију Лепенског Вира: Милорад Павић, Миодраг Павловић са делима Певања на Виру, Нова певања на Виру, есејем Лепенски Вир: скулптура и мит, затим Душан Матић, Зоран Милић, Иван Гађански. За дечију књижицу Јована Јанићијевића, Водена вила из Лепенског Вира и клинче из Винче, два локалитета су послужила као инспирација, оба посебна и фантастична, сваки на свој начин.

Мотив Лепенског Вира појављује се на поштанским маркама 2003. године. Једна од најпознатијих монументалних камених скулптура налази се на популарном домаћем кексу, који можете добити уз кафу у многим кафићима у Србији. Године 1995, иста скулптура послужила је као заштитни знак акције Министарства културе поводом проглашења Године културе, „Лепше је са културом“. Скулптури су додали наочаре за сунце и осмех, а она је постала симбол бунта културе против социјалних вредности и положаја који је заузимала у друштву.

Tекст преузет са http://www.narodnimuzej.rs/zanimljivosti/lepenski-vir-u-popularnoj-kulturi/

Широм света познати деликатес кавијар је данас и синоним за луксузан залогај, статусни симбол и храна богатих. Некада је „рибљи ајвар“ (како су га звали ђердапски аласи) био храна сиромашних, радника, рибара и њихове деце, као намаз на црном хлебу.

Јесетарске рибе, од чије се икре израђивао кавијар, ловљене су до изградње ђердапске бране, у Госпођином виру, на Гребену, Јуцу, у Казану и код Сипа. Ђердапски кавијар био је веома цењен на европским трпезама. Организованији начин прераде и промета кавијара започет је 1920. појавом руских емиграната на простору Ђердапа.

У другој половини 20. века Рибарско газдинство „Ђердап“ из Кладова било је једини произвођач кавијара у Југославији који се извозио и у САД.

Активних вулкана данас нема у Србији и вероватноћа да ће их у будућности бити мери се хиљадама година. Иако их данас нема, подручје Србије је у геолошкој историји било веома активно, а трагови некадашњих вулкана и данас постоје.

Различитих вулканских активности било је од најстаријег геолошког времена, али је детаљнија реконструкција могућа само за последњих 300 милиона година. То обухвата вулкане каснопалеозојске (пре 300 милиона година), тријаске (пре 220 милиона година), јурске (пре 150 милиона година), горњокредне (пре 90 милиона година) и терцијарне (пре 65 милиона година) старости.

На подручју источне Србије крајем палеозоика одвијао се субаерски вулканизам, а ретки продукти ових ерупција у Србији као мали остаци излива лаве и вулканокластита јављају се код Бољетина, али су ове стене данас углавном под водом. Најупечатљивији су риолитски остаци Трескавца на румунској обали Дунава, преко пута Лепенског Вира, а посебна занимљивост је да су комади ових вулканских стена, посебно они од силификованог вулканског стакла, коришћени у Лепенском Виру у индустрији окресаног камена.

У тимочком подручју данас су присутни бројни остаци горњокредних стратовулкана: Црни врх, Тилва Њагра, околина села Јасиково и Влаоле, околина Брестовачке Бање, Чока Марин и друга места. На пределу где се некад уздизао борски стратовулкан Тилва Рош данас је површински коп пречника од неколико километара.

Рано енеолитски рудник Рудна Глава код Мајданпека (5000. година пне.) пример је најстарије познате технологије бакра. Истражен је 1968-1989. године у оквиру пројекта Старо рударство и металургија средишњег Балкана.

Најстарија рударска технологија, упозната у Рудној Глави, разрешила је недоумице око порекла примарног рударског и минералошког знања. Велику умешност старих рудара на Рудној Глави потврђују испражњена окна дубине до око 20 метара. Велика серија камених батова, крупних речних облутака од вулканских стена, сведочи о специјализацији примарног каменог алата за различите производне функције.

За уситњавање комада руде употребљавани су различити дрвени клинови, док су алати од јеленског рога служили првенствено за прикупљање већ иситњене руде. Када су исцрпили карбонатне минерале бакра, малахит и азурит, доступне технологији којом су располагали, винчански рудари раног енеолита, напустили су овај рудник.

Ово скромно лежиште гвоздене и бакарне руде – магнетита и халкопирита – поново су користили, са новом технологијом, римски рудари – робови у 3. веку после Христа.

(Текст др Борислава Јовановића и мр Александра Петровића преузет са проспекта у издању Завода за уџбенике и наставна средства РС, Београд, 1998)

Качамак или мамаљига традиционално јело у Ђердапу спрема се од топле воде, кукурузног брашна, масти и соли. Из котлића се излива у тепсије и качамак добија округао изглед. Служи се са млеком, сиром, јогуртом, испрженим црним луком, сушеном белом рибом, сланином и сече танким концем.

Припремао се раније и као посластица када се ређао ред качамака и ред џема, након чега се посипао прженим презлама. Гушће справљен и запечен под црепуљом користио се као замена за хлеб.

Боравећи за време II светског рата изнад села Бољетин, припадници енглеске војне мисије послужени су влашким качамаком, а шеф мисије Џаспар Рутам записао је да су за јело добили „округлу жуту торту која није била слатка“.

Споменик природе Прераст Шупља стена (Уредба Владе Републике Србије 05 број 110-777/2019-1 од 23. маја 2019. године, „Службени гласник РС“, број 36 од 24. маја 2019. године) заштићен је ради очувања геоморфолошких, хидрографских и ботаничких вредности масивног природног каменог моста – прераста, као природног феномена флувиокраса окруженог широким појасом шуме, висине од 9,5 м изнад корита реке Прераст. Сврстава се у I категорију заштићеног подручја међународног и националног, односно изузетног значаја. Споменик природе се налази на територији општине Мајданпек, укупне површине је око 8 ha.

У просторном оквиру заштићеног природног добра издваја се више различитих геоморфолошких и хидролошких вредности. Доминантно место припада каменом мосту, прерасти, феномену флувиокраса источне Србије. У кречњакој зони, заступљен је типичан крашки рељеф са пуно вртача, стрмих кршевитих литица и мањих спелеолошких објеката. У кориту речице Прераст на улазу у Шупљу стену са леве стране налази се мањи понор, чија се вода појављује на излазу из прераста. Поред наведеног, постоји и мањи извор који избија из кречњачке пукотине. Прераст Шупља стена је посебно значајан због своје изузетности и очуваности као геоморфолошки објекат. Прераст је усечена у виду грандиозног природног каменог моста у кречњацима. Отвор прерасти при дну, у висини речног корита износи 9,5 m. Висина отвора лука је 29,5 – 34 m, а висина до горње ивице лука износи 44,8 m.

Споменик природе Прераст Шупља стена поверен је на управљање Туристичкој организацији општине Мајданпек.

Споменика природе Бледерија (Уредба Владе Републике Србије 05 број 110-8258/2019-2 од 20. децембра 2019. године, „Службени гласник РС“, број 93 од 26. децембра 2019. године) проглашено је заштићеним подручјем II категорије – регионалног, односно великог значаја. Споменик природе „Бледерија” налази се на територији општине Кладово, укупне површине 398 ha.

Подручје око речице Бледерије на југозападном ободу регије дунавског Кључа, југозападно од Кладова, атар села Река, заштићено је да би се очувало богатство и разноврсност облика геодиверзитета: извориште Бледерије разбијеног типа са четири места истицања врела, два акумулативна водопада, од којих је низводнији висине око 7 m и због своје лепоте и богатства воде представља објекат хидролошког наслеђа Србије; затим велике акумулације бигра у доњем току, врелске пећине Соколовице, са истоименим повременим врелом гравитационог типа и периодским током који је низводно од локалитета Град до састава са токовима Суваје и Бледерије усекао живописну кречњачку клисурицу, са неколико изразитих сужења и слапова.

На подручју Споменика природе Бледерија налази се фрагментно очувана шумска вегетација у комплементарности са биљним и животињским светом.

Споменик природе Бледерија поверен је на управљање Туристичкој организацији општине Кладово.

Споменик природе Бигрена акумулација код манастира Тумане (Службени лист општине Голубац број 633-2/2009) представља геоморфолошко-хидролошки објекат стављен под заштиту ради очувања као посебног природног феномена и сврстава се у III категорију као значајно природно добро. Налази се на територији општине Голубац, укупне површине 8550 m2.

Споменик природе Бигрена акумулација код манастира Тумане се налази у средишњем делу тока Каменице, 1,1 km узводно од ушћа у Туманску реку, на 250 m н. в. и у подножју десне долинске странe. На овом подручју, малом простору у дужини од око 200 m, јавља се већи број морфолошких облика и то слап висине 14 м, низ мањих слапова, прелива и бигрених када.

Посебност Споменика природе Бигрена акумулација код манастира Тумане чине: испосница у самом бигру, јединствена у Србији, чесма на којој се приносе дарови душама умрлих, стара букова и храстова шума.

Бигрена акумулација код манастира Тумане је под старатељством Туристичке организације општине Голубац.

Cпоменик природе Бигрена акумулација Бели изворац (Службени лист општине Мајданпек број 06-52/4 од 27.12.2006. године), значајан због своје изузетности и очуваности као геоморфолошки објекат површинског крашког рељефа, сврстан је у III категорију као значајно природно добро. Налази се у сливу реке Шашке, на територији општине Мајданпек, укупне површине 6 ha.

У долини Белог изворца постоје две акумулације бигра различите старости, таложене једна преко друге. Ово природно добро има велики број облика, појава и процеса, који је водоток Белог изворца формирао у наталоженим наслагама бигра, низводно од изворишта поменутог водотока. На релативно малом простору (око 300 m) налази се велики водопад, висине 16 m.

Испод водопада, понирањем воде кроз бигар, образован је пећински канал дуг 13 m и широк 4 m, отворен са једне и друге стране. Преталожавањем бигра у пећини су образовани саливи и сталактити од чисте беле сиге. Низводно од водопада, у кориту потока, постоје бројне преграде од бигра, иза којих су образоване бигрене акумулације језерца пречника до 10 m и дубине 2-3 m. Преко преграда поток се слива у виду слапова и мањих водопада, међу којима су два висока 5 m.

Споменик природе Бигрена акумулација Бели изворац поверен је на управљање Туристичкој организацији општине Mајданпек.

Споменик природе Тунелска пећина Прераст у кањону Замне („Службени гласник РС“, број 81 од 5. јуна 2020. године) представља геоморфолошки феномен на источној страни Дели Јована, на реци Замни и сврстава се у I категорију заштићеног подручја међународног, националног односно изузетног значаја. Налази се на подручју општине Неготин, укупне површине 39 ha.

Споменик природе Тунелска пећина Прераст у кањону Замне је тунелска речна пећина са сталним речним током. Настала је подземним флувио-крашким усецањем Замне, што је у одмаклој фази еволуције омогућило настанак процеса обрушавања, чиме су у пећини отворена два отвора у таваници (вигледи). Пећина представља јединствен и једноставан пећински канал дужине 155 m, у чијем поду је речно корито Замне. Због два велика отвора у таваници ова тунелска пећина је целом дужином под дневном светлошћу. Захваљујући постојању ових отвора, на улазу и на излазу, пећински тунел има изглед огромне прерасти. Отвори у таваници су удаљени један од другог око 70 m.

Клисура Замне је рефугијално станиште великог броја животињских и биљних врста са очуваном вегетацијом, по чему је изузетно значајно подручје биолошког диверзитета који заслужује заштиту.

Споменик природе Тунелска пећина Прераст у кањону Замне поверен је на управљање Туристичкој организацији општине Неготин.

Споменик природе Прерасти у кањону Вратне („Службени гласник РС“, број 99 од 11. септембра 2014. године) представља геоморфолошки феномен, проглашен заштићеним подручјем I категорије од националног односно изузетног значаја. Налази се на подручју општине Неготин, укупне је површине 144 ha.

Представља јединствен облик подземне и површинске крашке морфологије настао локалним понирањем речног тока и урушавањем делова таванице речне пећине. Над реком Вратном, на дужини од 3 km формирана су три природна камена моста, односно прерасти: Сува прераст, Велика прераст и Мала прераст.

Подручје Споменика природе Прерасти у кањону Вратне стављено је под заштиту ради очувања специфичне шумске вегетације односно мешовитог сложеног састава који карактерише присуство терцијарних и ендемореликтних врста, као и изузетне разноврсности фауне.

Споменик природе Прерасти у кањону Вратне поверен је на управљање Јавном предузећу „Србијашуме” Београд.